Sistem za hardversko izračunavanje

Poslednjih nekoliko dana vazda krkam masno, sav pošten narod od takve ishrane nabije pritisak u trista sa dvesta, holesterol u dvocifreno a kilažu u trocifreno. Mene to ne kači ali zato dobijam malo ludje ideje nego obično, još kad se u zapršku doda ispitni rok i ruski pank-rok posledice ne mogu da izostanu.

Shvatio sam da sam dobru većinu ispita pao zato što sam dunster za matematiku, nije da ne kapiram, više mi nekako beže sitnice i ne mogu da usmerim pažnju na brojke, operacije, dlake na papiru i ostalo šta od zajebancije zvane Elektronski fakultet pravi obrazovnu ustanovu čija se diploma ne dobija tek tako. Digitron može da mi pomogne delimično ali ni on nije svemoćan jer se dešava da bez mnogo razmišljanja u brzini zveknem puta umesto plusa ili mi promakne neki minus, za pravu i potpunu eliminaciju glupih grešaka i za usmeravanje pažnje na zadatak postoji samo jedno rešenje: sistem za hardversko izračunavanje. Ovaj sistem je za razliku od elektronskih računaljki upotrebljiv i bez baterija, vodootporan je, tačan i što je najbitnije dovoljno je spor da ne može da se napravi greška zbog prebrzog rada.

Sistem za harversko izračunavanje (u daljem tekstu SZHI) se sastoji od proizvoljne količine zrna kukuruza podeljene u dve grupe, žuti kukuruz za realne brojeve i beli za imaginarne. Ako je nekom baš merak može da koristi beli za realne a žuti za imaginarne ali ne garantujem za tačnost izračunavanja. Brojna vrednost neke veličine se predstavlja brojem zrna na gomili, sabiranje i oduzimanje su lagani, 3+j2 zrna na jednoj gomili, na drugoj 5+j3, skupiš, prebrojiš i kraj. Množenje i deljenje nekako i mogu da se reše sa realnim brojevima, za množenje sa j treba da se ponese flomaster. Za dizanje na kvadrat se pravi kvadrat sa stranicom dugačkom kao vrednost broja koji se kvadrira, za sve ostale stepene ide množenje, i tu nastaju komplikacije kod imaginarnih brojeva ali ništa šta ne može da se reši flomasterom. Razlomljene vrednosti brojeva mogu da se modeliraju sečenjem zrna a brojevi mnogo manji od 1 kukuruznim brašnom. Postoji i funkcija za generisanje slučajnog broja u odredjenom opsegu, radi tako što iz džaka zahvatiš nešto kukuruza pa prebrojiš. Zrna kukuruza nisam izabrao slučajno, prvi razlog je što za razliku od ostalog zrnevlja nisu okrugla pa neće da beže sa kosih stolova u amfiteatru a drugi je razlog to što je kukuruz eco friendly materijal što znači da kad padneš ispit možeš da ga posadiš i baciš se na kopanje jer za u školu nisi.

Sve je to u cilju uvežbavanja

Sunce me probudilo, a u glavi ludilo, koji li mi je djavo bio da počinjem da pišem izveštaje u dvanaest noću. Za ovih 7-8 godina preživljavanja električarske škole sam ispisao dovoljno izveštaja da dve ciganske prodice mogu da žive celu godinu ako bi prodale na reciklažu sve papire koje sam utrošio. Samo od milimetarskog papira bi bila dovoljno velika zarada da kupe konjče i zapregu. Ostaje samo pitanje čemu sve to? Na lab vežbe dolaze dve vrste ljudi, oni koji su ko zna koliko puta premeravali karakteristike svakakvih skalamerija pa su im zbog toga vežbe krajnje dosadne i oni koji nemaju pojma o elektronici pa su im vežbe neshvatljive i dosadne. U svakom slučaju jedino veće gubljenje vremena od lab vežbi je pisanje izveštaja sa njih. Jedina dobra stvar u vezi lab vežbi je to što studentima razvijaju maštu koja je pored lenjosti glavna stvar koja omogućuje da postanu inženjeri jer nije dovoljno da te mrzi da kopaš jendek, treba i da zamisliš mašinu koja će da kopa umesto tebe.

Mašta je nešto šta traži stalno vežbanje da bi u najšašavijim okolnostima radila kako treba, što su gori uslovi za rad to su veće šanse da se izmisli nešto novo jer od stalnog teranja mozga da nadje zamenu za nešto čega trenutno nema čovek počinje da vidi alate i delove u svakakvom djubretu. Domaćim inženjerima u tome pomaže činjenica da se školuju u ustanovama koje nemaju para ni za struju i koje su poslednju opremu za laboratorije kupile dok je još važio Avramov dinar. Takvo školovanje čini čuda sa mentalnim sposobnostima onog ko do kraja sačuva zdrav razum.

***

Laboratorijske vežbe, pred studentima stoji gomila elektronike i instrumenata, skoro sve je povezano ali jedna komponenta fali.

-Ovde treba da se poveže Eludijum 36, eksplozivni svemirski modulator ali ga je neki zec ukrao još dok sam ja bio student i nikako da nam odobre sredstva da kupimo nov, zamislite da je povezan- počeo je asistent sa uputstvima za lab vežbu.

Nekom ko nije upućen bi ovakva rečenica zvučala smešno ili čak glupo jer nema smisla govoriti studentima da rade lab vežbu sa zamišljenim uredjajem. Čoveku koji može da stvori mašinu koja još ne postoji nije ni najmanji problem da zamisli nešto šta je već izmišljeno. Zamišljanje je vrlo moćna stvar, u početku sve liči na ono Nušićevo "zamislite ladju koja se ne vidi" ali vremenom sposobnost zamišljanja postaje, pa, prilično nezamisliva nekom ko je nije isprobao.

Studenti su pogledali prema stolu i obrisi svemirskog modulatora su se pojavili na maketi. Jedan od studenata je skoro neprimetno pocrveneo.

-Odlično - nastavio je asistent - sad zamislite da je ovaj generator ispravan i da na njemu možemo da dobijemo 12V.

Kazaljka voltmetra je počela da se pomera. Sad su studenti već dobro pocrveneli od napora i na osciloskopu se pojavio neki zbrkan signal.

-Kolege, zamislite malo veću ulaznu otpornost, ovo bi trebalo da bude sinusoida.

Uprkos svim poznatim zakonima koji drže svet da se ne raspadne zamišljeni uredjaj je funkcionisao bez problema. Ako ne računamo da je jedan od studenata naglo počeo da se znoji i pomera usne kao da hoće da kaže nešto niko nije pokazivao znake da mu ovaj eksperiment prestavlja napor.

-Bbb, bbb, b...

-Zapisali ste vrednosti? Odlično, sad zamislite da imamo smetnje od 50Hz zbog lošeg napajanja.

-Bbb... bbbbe...

U zgradi u kojoj su čak i liftovi razvili svest i ličnost nije ni malo čudno to što ljudi pokupe po koju natprirodnu sposobnost.

-Bbb...

Asistent je zavirio u budućnost. Nije mu se svidjalo ono šta je video.

-Bbb... bbb...

-Ne, ne opet. Bežite svi!

Potrčao je prema ormanu dok su studenti gledali čas njega čas svog kolegu koji je krvavih očiju i izbezumljenog pogleda pokušavao da kaže nešto.

-Bbbb... BERSERK!

Sto ispred studenata je poleteo u vazduh i zabio se u plafon do pola nogara. Asistent je već otvorio orman i izvadio kandilo, epitrahilj i kalašnjikov. Dok je uspeo da upali kandilo mahniti student je već nabio glavu svog kolege u osciloskop ili možda nabio osciloskop u glavu studenta, više nije bilo bitno jer su osciloskop i glava bili izmešani do neprepoznatljivosti. Kroz reči molitve je obasipao svoju metu osveštanim metkovima ali je to izgleda nije zaustavljalo. Poludeli student je na smrt izujedao još dva čoveka i sad je pokušavao da glavom razlupa ono šta je do malopre bila maketa na kojoj su zamišljali svemirski modulator. Jedan od prepadnutih studenata je potrčao prema vratima ali je našao smrt u reci olova koja je letela kroz laboratoriju.

Nije ni malo lako zaustaviti nekog ko misli da je nepobediv pogotovo ako je sposoban da svoje misli materijalizuje. Dok je izlazio iz berserkerskog transa postao je svestan šta je uradio. Rešio je da ode negde daleko, što dalje, negde gde neće da koristi mozak i stvara neprilike sebi i drugima. Protrčao je kroz zid odvalivši radijator sa suprotne strane i nestao zauvek.

***

Ljudi sporo uče, zbog toga istorija voli da ih zeza i stalno im vraća iste situacije i probleme.

Nekoliko godina posle ove manje nesreće u laboratoriji jedna podmornica koja se zvala isto kao grad u Rusiji je počela da tone. Podmornice obično i treba da tonu ali je ova tonula na način koji nije obećavao da će nekad da izadje na površinu.

Kapetan podmornice je psovao mehaničara koji je votkom podmazao pumpe za izbacivanje vode i gledao isprepadanu posadu kako sedi zbijena u sada jedinom suvom delu podmornice.

-Kapetane, deo posade nam javlja radiom da su živi ali ne mogu da dodju jer su opkoljeni vodom, možemo li da uradimo nešto?

-Ne možemo, hodnik je potopljen, ako otvorimo vrata podavićemo se, ne možemo da zamislimo da nemamo rupu na podmornici i da šetamo naokolo, zar ne? - kapetan je pokušavao da bude duhovit kad je nervozan ali mu baš i nije polazilo za rukom.

Podmorničar koji nikad nije pričao o svojoj prošlosti je sedeo u uglu i toliko se čvrsto držao za metalnu cev koja je prolazila pored njega da je izgledalo kao da mu se prsti zabijaju u čelik. Naravno, to je nemoguće, svi znaju da ljudi ne mogu da urade tako nešto. Izbezumljen od straha je gledao kroz vrata iza kojih je bila voda kao da pogledom traži gde je rupa kroz koju voda ulazi u podmornicu. Naravno, i to je nemoguće, svi znaju da ljudi ne mogu da vide kroz metal. Odjednom je vilica počela da mu se trese kao da mu je hladno a istovremeno se znojio kao da ga neko peče živog.

-Bbb, bbb, b...

-Kapetane, izgleda da su pumpe proradile, nivo vode se smanjuje.

-Vas trojica, pripremite se da dovedete ostatak posade u ovaj deo kad se hodnik osuši.

-Bbb... dbd...

Ljudi koji su izašli u hodnik su bili zaprepašćeni, sve je bilo potpuno suvo kao da voda nikad nije ni ušla u podmornicu. Da su mogli da pogledaju od spolja videli bi ogromnu rupu na spoljnom zidu i videli bi da je jedina stvar koja sprečava more da udje unutra nešto šta je izgledalo kao specijalni efekti iz filmova sa početka osamdesetih.

Zamišljanje integrisanog kola i par otpornika može da prodje bez mnogo posledica po onog ko ih zamišlja ali izbacivanje nekoliko stotina tona vode i zadržavanje sve te vode van podmornice može da bude previše. Ponovo mu se činilo da će glava da mu eksplodira, sve oko njega je dobilo neku čudnu crvenkastu boju i sve ivice su izgledale mutno i zaobljeno, ostatak posade je sada ličio na senke koje su se kretale na način koji ga je mnogo nervirao. Iščupao je cev iz zida i prestao da misli na sve osim na to kako da ih natera da prestanu da se kreću.

Muzičari s onoga sveta

Onaj svet za muzičare, nekom raj nekom pakao. Jutro posle Diove svirke za dobrodošlicu sede i žale se na loše ozvučenje.

-Nikako da umre neki dobar tonac, ovaj je mnogo pojačao basove.

-Ćuti, sad je još i dobro, kad je umro Rej Čarls zvuk je bio tako loše podešen da sam se u grobu okrenuo.

Pojavi se i treći.

-Hoćemo li da popijemo nešto da se malo povadimo?

-Ima li kafe?

-Ima.

-Jel Frankova?

-Zapa, ne zajebavaj, od kad sam umro pojedoste mi dušu zato što me ljudi pamte kao kafedžiju iz serije a ne kao muzičara.

-Mora malo, nov si ovde, onog plavog klinca što je umro devedeset četvrte su zajebavali tri-četri godine. Na kraju je od muke počeo da se drogira i svirnuo se u glavu. Eno ga još uvek šeta sa rupom na sred čela i nervira se kad mu neko zapeva "Shotgun Blues".

-Roni, hoćeš li i ti kafu?

Bradonja sa poluzatvorenim očima izvadi pljosku iz sakoa i poče da peva "Rare old mountain dew" što je prilično jasno govorilo o njegovom shvatanju poslovice "klin se klinom izbija".

Nešto kasnije dok je Zapa pokušavao da im zgadi zagrobni život pričama o tome da se svaki njihov pogled upućen ženskim stanovnicima onoga sveta graniči sa nekrofilijom pojavila se gomila balkanskih muzičara u sportskoj i vojnoj opremi.

-Ajde Čobi, ustaj, vreme je za trening! Da li si video Tomu negde, nema ga od sinoč?

-Toma je zauzet, doćiće za koji dan, Upravnik ga je zvao da se hitno pojavi kod njega, zaljubio se u neku novinarku koja ga ne zarezuje ni dva posto pa sad ne zna šta će. Kaže da ga Toma jedini razume.

-Au, ne valja to, sad će ovi na zemlji da izginu od kiše i gromova.

Roni Dru i Zapa su sedeli i posmatrali kako Čobi smešno trčkara za ostalima pokušavajući da pobedi kilažu i gravitaciju.

-Haha, vidi ga, ovakav je bio i onaj tvoj zemljak Pavaroti kad je počeo da se loži na zdrav život.

-Ovi ne trče zbog zdravlja, ono im ovde nije potrebno. Spremaju se za borbu, i to krvavu.

-Ludi Srbi... Ili Jugosloveni, Hrvati, šta li su već?

-Ne znaju ni oni, onaj što klinke seku vene za njim je Makedonac, tu je i jedan što je menjao veru i državljanstvo dva puta, sam crni djavo ih je spojio. Dok su bili živi ratovali su medjusobno a ovde su se združili i svakodnevno zajedno vežbaju da bi bolje isprebijali nekog Gorana Bregovića, čekaju ga već duže vreme da umre, skupili su se svi sa Balkana, čak je deda Fića hteo da vežba ali nije uspeo da prodje regrutaciju zbog problema sa očima.

-Ko je pa taj?

-E, taj je opasan, znaš one paljevinske metalce što pevaju o krvi, bitkama, pominju mačeve, pozivaju u junačke borbe do poslednjeg i tako te stvari?

-Znam - reče Roni Dru kao da odgovara na pitanje seća li se one zgažene mačke kojoj su ispala creva kroz uši.

-Vidiš, oni u bendu imaju dve gitare, bas, gomilu bubnjeva, pevača, ponekad i klavijature, na bini imaju vatromete, ogromno osvetljenje, pun kamion zvučnika i opet ih niko ne shvata ozbiljno. Deda Fića je uz instrument koji liči na violinu sa jednom žicom pevao pesme posle kojih su obični seljaci uzimali mačeve i puške i pravili lom. Treba da vidiš face metalcima kad matori zapeva o crnim gavranima krvavih krila i kljunova kako ženi turskog kapetana poručuju da on nit ide niti će joj doći.

-Nisam znao za njega, idem da ga potražim da zajedno otpevamo "Foggy dew", sigurno će da zvuči dobro.

Tad je bilo drugo vreme

Sedi Djordje pored vatre i čeka da se pogača ohladi pa da večera, Jelena je otišla kod svoje rodbine na nekoliko dana pa sad konačno ima vremena da očisti oružje bez slušanja priča o tome kako stalno pravi nepotrebnu gužvu i kako će jednog dana da pogine zbog svoje bandoglavosti. Taman počne da oštri jatagan kad se otvoriše vrata i ja udjoh u sobu.

-Pomaže bog domaćine.

-Bog ti pomogo sinko -odgovori on i poče da se smeje kad me je bolje pogledao. Jeste, izgledao sam smešno u brašnjavim pantalonama desetak centimetara kraćim nego što treba i u gunju čiji mi rukavi jedva pokrivaju laktove kad podignem ruke ali sam morao da ukradem odeću jer sam u bio previše upadljiv u farmerkama i jakni koja treba da bude izmišljena 150 godina kasnije.

-Nisi li ti kojekude pokupio to odelo tamo dole kod kukuruza? -pita me domaćin dok polako prestaje da se smeje, ja klimnem glavom a on nastavi- e, kad bi znao kakvu si pometnju napravio, ovaj naš vodeničar ga je skinuo dok je bio u kukuruzima da namelje žito sa popadijom pa je pukla bruka kad se bez pantalona vraćao kroz celo selo. Sedi tu i pričaj ko si, zašto si ukrao odelo i šta hoćeš da te ne prosviram ovom kuburom.

Pošto me je tako ljubazno zamolio da se upoznamo ja mu posle desetak-petnaest minuta nekako objasnim da su naučnici uspeli da naprave mašinu za vraćanje kroz vreme i da sam se prijavio da je isprobam. Možda zato što je shvatio šta pričam ili zato što je mislio da sam lud spustio je kuburu na sto i gledao u mene kao tele u šarena vrata.

-Dobre su ti čizme, ima li mnogo takvih tamo odakle si doputovao? -pitao me je kad se malo opasuljio.

-Ima, a nisu ni skupe, opanke više niko ne nosi a obojke pominjemo samo u poslovicama.

-I kažeš sutra u podne se vraćaš?

-Sutra... valjda će znati da me vrate.

-Možeš li da mi prodaš čizme, daću ti opanke i doplatiću koliko treba?

-Ne treba da doplatiš, poklanjam ti čizme ako ostanem ovde do sutra, ako budem morao da idem daćeš mi opanke.

-Ne možeš da ostaneš, ujutru mi dolazi kum da pozajmi sekiru, njegova se istupila pa je odneo kod kovača, ako te vidi ovde biće belaja. Nego kojekude, čini mi se da nisi došao da mi pokloniš čizme i odeš dalje, kaži šta hoćeš.

-Došao sam da ti kažem da ne dižeš bunu na Turke zato što... -kubura je opet bila uperena u mene i Karadjordje me je sa prilično zbunjenim izrazom lica pitao kako znam da sprema ustanak kad to nikom nije pričao.

-Ja ti rekoh da sam se vratio iz budućnosti, znam šta će da se desi ako kreneš na Turke zato ti i kažem da sve batališ.

-Slušaj bre -viknu Karadjordje- misliš da se meni kolje sa Turcima? Oni dušu nemaju, narod više ne može da ih trpi, radimo cele godine kao marva i onda oni dodju i uzmu deseti deo od svega šta smo stekli, ne znaš ti kako je to.

-Dobro kažeš, ne znam, mi nemamo Turke da nam uzimaju desetinu - tu vožd poče da razvlači pobednički osmeh na lice - naša vlast nam uzima skoro petinu od svega šta zaradimo.

-Da nisu kojekude Madžari osvojili tu Srbiju u kojoj ti živiš kukavče sinji?-zabrinuto će on.

-Nisu, Srbi su na vlasti, možda bi nam sa Turcima bilo bolje, nemoj da ih isteruješ iz Srbije.

-Da je harač jedina muka ovog naroda ne bih dizao bunu, teraju nas Turci da radimo za badava, propadosmo celo leto praveći puteve a radnike niko ne plaća, to tako više ne može.

-Vama je još i dobro, kod nas su se drumovi uželeli Turaka jer niko drugi ne može da nas natera da ih popravljamo, sad lomimo noge i točkove po njima jer one koji treba da ih poprave niko neće da isplati. Okani se Djordje ratovanja jer zlo dobra doneti neće -potegnem stihove ne bih li ga ubedio.

-Vidim ima kod vas i guslara, sve dok se pevaju srpske pesme znači da niste skroz propali -reče vožd mnogo veselijim glasom, da me je ustrelio onom kuburom bolje bi mi bilo.

-Onda nam se loše piše, nema više guslara, frulaša i gajdaša, junačke pesme mogu da se vide samo u starim knjigama, sad se Srbi vesele uz zurle i šargije, umesto da pevaju pevači sad zavijaju kao hodža na minaretu.

-Lažeš pseto! -dreknu Karadjordje i ja po treći put pogledah u cev kubure ali je po mom izgledu shvatio da govorim istinu i spustio kuburu zdrobljen onim što je upravo čuo.

-Znači doteralo je do kraja i kod vas -nastavio je posle kraće pauze- ne znam šta da radim, ja sam rešio da ovaj narod oslobodim bede a ti mi sad kažeš da posle Turaka dolaze još gori, hoće li barem malo da nam svane kad oteramo Turke?

-Kako kome -odgovorim ja- uvek kad bude neki ustanak narodu bude dobro po koju godinu pa posle sve crnje i crnje.

-Znao sam to i bez tebe nego gledam ovaj narod kako više ne može da trpi -reče vožd- žao mi da krenu na Turke k'o ovce na vukove, izginuće, pa mislim kojekude da je bolje da ih ja povedem, ako bog i dobra sreća daju da oteramo dušmane.

-Idi sad dok je mrak -reče Karadjordje nešto kasnije- ako te neko vidi po danu pitaće te ko si pa kad čuju kako nakaradno pričaš mogu svašta da pomisle. Evo ti pola pogače da ne skapeš gladan dok ne stigneš kući, imaš jedne moje opanke iza vrata a vodeničarevo odelo pokušaj da vratiš.

-Šta reče?

-Kažem kojekude odelo da vratiš.

-Baciću ga tamo pored reke pa će da ga nadje neko -rekoh ja i pomislih "e moj Karadjordje, da se ovo dešava jedno 200 godina kasnije neko bi ti već izrimovao "vratiš" u stilu Bate Živojinovića"- ajde u zdravlje!

-Srećan ti put!

Kreativnosti, eve me!

Pre nekoliko godina sam gledao film "2 sata kvalitetnog TV programa" i vidim tu kako gazda Topuzić naručuje kulturu i ukus od Deda Mraza, što sam pa gori od njega, naručim i ja pa ako dodje dodje, ako ne onda ništa. Tamo negde pred kraj godine donese Deda bočicu, na njoj lepo piše "kultura i ukus® made in China", pošto sam težak baksuz taman da popijem kad me gurnu neka baraba i ja malo gucnem i sve se ispolevam, od tad sam polu civilizovan i imam jaknu kojoj sam morao da zašijem rajfešlus da ne bi prepadala ljude svojim komentarima o umetničkim vrednostima. Sledeće godine sam planirao da se jednom flašicom čiste sreće rešim baksuzluka pa sam požurio da prvi naručim sreću dok još ima i uspeo sam u tome, jedini problem je što svaki drugi naručilac dobija pa ja ostadoh baksuz zauvek. Nešto kasnije sam primetio da ima sve više ološa koji treba zbrisati sa lica zemlje a ne isplati se gubiti vreme na njih pa sam naručio veliku toleranciju da me barem ne nerviraju kad već ne mogu ništa da im radim. Tu nisam računao na jednu sitnicu koja nikom normalnom ne bi pala na pamet, Deda Mraz je neki naš nesrećni elektronac koji se prebacio na posao sa poklonima kad je pukla EI-Niš pa je za njega tolerancija dozvoljena greška u radu tako da sad i dalje ne podnosim pola planete al' zato promašujem sve živo za 20%, Deda Mraze hvala ti, s merak ću ti se nakusati žita kad jednom omašiš ugao sletanja za 20% pa završiš naboden na neku antenu ili gromobran.

Ove godine sam naručio kreativnost i to najveće pakovanje i već duže vreme mi stoji u sobi neotvorena, gledam kako se milioni novih ideja odbijaju od stakla i samo čekaju da ih neko popije i donese nešto sasvim novo na ovaj svet. Sedim ja tako, posmatram flašicu, razmišljam o tome kako će nešto i ovog puta da krene naopako a radio mi galami po sobi:

...A sada jedan demo bend koji je nešto sasvim novo na našoj sceni...

I krene ta potpuno nova pesma koja postavlja nove standarde potpuno isto kao i sve ostale domaće rok-metal pesme, kažem domaće zato što ih pevaju neki naši nesrećnici, pesme su uvek na engleskom (uglavnom tarzanskom) jer je za tekstopisca jezik sa sedam padeža i djavo će ga znati koliko nastavaka za gradjenje glagola previše komplikovan.

Prva strofa:

xxxxxxxx chain
xxxxxxxx hand
xxxxxxxx pain
xxxxxxxx land

Druga strofa:

xxxxxxxx light
xxxxxxxx month
xxxxxxxx unite
xxxxxxxx e, ovde nema sile da ga izrimuje pa zato nešto promumla i krene refren

U refrenu opale po standardnoj rimi koja nikad ne omane:

xxxxxxxx die
xxxxxxxx kill
xxxxxxxx cry
xxxxxxxx steel (ovde samo fali da dreknu u mikrofon "krupp stainless" ili "AUS 8")

Posle toga naravno solo na gitari, pentatonska molska skala, onda da pokaže da je naučio teping pa za kraj nategne žice koliko može i posle toga ide opet refren a ako nisu smislili treću strofu u kojoj će da ubace "never-forever" stihove može i prva još jednom. Ono šta mi se svidja kod ovih bendova je to što možeš da odslušaš jedan i da se hvališ kako si dobar poznavalac metal scene, osim što su im tekstovi isti skoro svi bendovi izgledaju isto, četri čupavca i jedan ošišan (taj tezgari na svadbama), gitarista obavezno ima Ibanez iz RG serije, model zavisi od toga koliko je para imao a pevač peva sa glavom nakrivljenom na stranu kao da ga je ubila promaja.

Gomila takvih bendova ide naokolo kao slepac po raskrsnici a ja se spremam da popijem napitak kreativnosti, to stvarno ne bi bilo u redu, ako napitak dam njima mogu da od jednog prosečnog rok-metal benda napravim ekipu koja za doručak jede Maidene i Metallicu i to bez 'leba. Težak izbor, da dam nadjudsku kreativnost sebi iako znam da sam neradnik kog progone Marfijevi zakoni ili da učinim dobro delo i stvorim svetsko čudo umetnosti. Ja sam prolazan, muzika ostaje, odoh u potragu za bendom koji je zaslužio da postane prvi srpski metal bend za kog je čuo još neko osim pandura koji im prekidaju probe zbog buke. Slušao sam sve i svašta nekoliko dana bez prestanka, sad po zvuku mogu da prepoznam Ibanez gitare posle pola odsviranog tona ali nema kandidata na koje bi napitak delovao jer bilo koja količina kreativnosti pomnožena sa nulom koju sad imaju ponovo daje nulu.

Do sad je svaka želja koju mi je ispunio Deda Mraz prošla gore nego da sam sastavljao ugovor sa djavolom, nešto mi govori da ni ova kreativna neće da bude mnogo bolja ali ću ipak da isprobam čisto da vidim šta će da se desi. Živeli!