Sunce me probudilo, a u glavi ludilo, koji li mi je djavo bio da počinjem da pišem izveštaje u dvanaest noću. Za ovih 7-8 godina preživljavanja električarske škole sam ispisao dovoljno izveštaja da dve ciganske prodice mogu da žive celu godinu ako bi prodale na reciklažu sve papire koje sam utrošio. Samo od milimetarskog papira bi bila dovoljno velika zarada da kupe konjče i zapregu. Ostaje samo pitanje čemu sve to? Na lab vežbe dolaze dve vrste ljudi, oni koji su ko zna koliko puta premeravali karakteristike svakakvih skalamerija pa su im zbog toga vežbe krajnje dosadne i oni koji nemaju pojma o elektronici pa su im vežbe neshvatljive i dosadne. U svakom slučaju jedino veće gubljenje vremena od lab vežbi je pisanje izveštaja sa njih. Jedina dobra stvar u vezi lab vežbi je to što studentima razvijaju maštu koja je pored lenjosti glavna stvar koja omogućuje da postanu inženjeri jer nije dovoljno da te mrzi da kopaš jendek, treba i da zamisliš mašinu koja će da kopa umesto tebe.
Mašta je nešto šta traži stalno vežbanje da bi u najšašavijim okolnostima radila kako treba, što su gori uslovi za rad to su veće šanse da se izmisli nešto novo jer od stalnog teranja mozga da nadje zamenu za nešto čega trenutno nema čovek počinje da vidi alate i delove u svakakvom djubretu. Domaćim inženjerima u tome pomaže činjenica da se školuju u ustanovama koje nemaju para ni za struju i koje su poslednju opremu za laboratorije kupile dok je još važio Avramov dinar. Takvo školovanje čini čuda sa mentalnim sposobnostima onog ko do kraja sačuva zdrav razum.
***
Laboratorijske vežbe, pred studentima stoji gomila elektronike i instrumenata, skoro sve je povezano ali jedna komponenta fali.
-Ovde treba da se poveže Eludijum 36, eksplozivni svemirski modulator ali ga je neki zec ukrao još dok sam ja bio student i nikako da nam odobre sredstva da kupimo nov, zamislite da je povezan- počeo je asistent sa uputstvima za lab vežbu.
Nekom ko nije upućen bi ovakva rečenica zvučala smešno ili čak glupo jer nema smisla govoriti studentima da rade lab vežbu sa zamišljenim uredjajem. Čoveku koji može da stvori mašinu koja još ne postoji nije ni najmanji problem da zamisli nešto šta je već izmišljeno. Zamišljanje je vrlo moćna stvar, u početku sve liči na ono Nušićevo "zamislite ladju koja se ne vidi" ali vremenom sposobnost zamišljanja postaje, pa, prilično nezamisliva nekom ko je nije isprobao.
Studenti su pogledali prema stolu i obrisi svemirskog modulatora su se pojavili na maketi. Jedan od studenata je skoro neprimetno pocrveneo.
-Odlično - nastavio je asistent - sad zamislite da je ovaj generator ispravan i da na njemu možemo da dobijemo 12V.
Kazaljka voltmetra je počela da se pomera. Sad su studenti već dobro pocrveneli od napora i na osciloskopu se pojavio neki zbrkan signal.
-Kolege, zamislite malo veću ulaznu otpornost, ovo bi trebalo da bude sinusoida.
Uprkos svim poznatim zakonima koji drže svet da se ne raspadne zamišljeni uredjaj je funkcionisao bez problema. Ako ne računamo da je jedan od studenata naglo počeo da se znoji i pomera usne kao da hoće da kaže nešto niko nije pokazivao znake da mu ovaj eksperiment prestavlja napor.
-Bbb, bbb, b...
-Zapisali ste vrednosti? Odlično, sad zamislite da imamo smetnje od 50Hz zbog lošeg napajanja.
-Bbb... bbbbe...
U zgradi u kojoj su čak i liftovi razvili svest i ličnost nije ni malo čudno to što ljudi pokupe po koju natprirodnu sposobnost.
-Bbb...
Asistent je zavirio u budućnost. Nije mu se svidjalo ono šta je video.
-Bbb... bbb...
-Ne, ne opet. Bežite svi!
Potrčao je prema ormanu dok su studenti gledali čas njega čas svog kolegu koji je krvavih očiju i izbezumljenog pogleda pokušavao da kaže nešto.
-Bbbb... BERSERK!
Sto ispred studenata je poleteo u vazduh i zabio se u plafon do pola nogara. Asistent je već otvorio orman i izvadio kandilo, epitrahilj i kalašnjikov. Dok je uspeo da upali kandilo mahniti student je već nabio glavu svog kolege u osciloskop ili možda nabio osciloskop u glavu studenta, više nije bilo bitno jer su osciloskop i glava bili izmešani do neprepoznatljivosti. Kroz reči molitve je obasipao svoju metu osveštanim metkovima ali je to izgleda nije zaustavljalo. Poludeli student je na smrt izujedao još dva čoveka i sad je pokušavao da glavom razlupa ono šta je do malopre bila maketa na kojoj su zamišljali svemirski modulator. Jedan od prepadnutih studenata je potrčao prema vratima ali je našao smrt u reci olova koja je letela kroz laboratoriju.
Nije ni malo lako zaustaviti nekog ko misli da je nepobediv pogotovo ako je sposoban da svoje misli materijalizuje. Dok je izlazio iz berserkerskog transa postao je svestan šta je uradio. Rešio je da ode negde daleko, što dalje, negde gde neće da koristi mozak i stvara neprilike sebi i drugima. Protrčao je kroz zid odvalivši radijator sa suprotne strane i nestao zauvek.
***
Ljudi sporo uče, zbog toga istorija voli da ih zeza i stalno im vraća iste situacije i probleme.
Nekoliko godina posle ove manje nesreće u laboratoriji jedna podmornica koja se zvala isto kao grad u Rusiji je počela da tone. Podmornice obično i treba da tonu ali je ova tonula na način koji nije obećavao da će nekad da izadje na površinu.
Kapetan podmornice je psovao mehaničara koji je votkom podmazao pumpe za izbacivanje vode i gledao isprepadanu posadu kako sedi zbijena u sada jedinom suvom delu podmornice.
-Kapetane, deo posade nam javlja radiom da su živi ali ne mogu da dodju jer su opkoljeni vodom, možemo li da uradimo nešto?
-Ne možemo, hodnik je potopljen, ako otvorimo vrata podavićemo se, ne možemo da zamislimo da nemamo rupu na podmornici i da šetamo naokolo, zar ne? - kapetan je pokušavao da bude duhovit kad je nervozan ali mu baš i nije polazilo za rukom.
Podmorničar koji nikad nije pričao o svojoj prošlosti je sedeo u uglu i toliko se čvrsto držao za metalnu cev koja je prolazila pored njega da je izgledalo kao da mu se prsti zabijaju u čelik. Naravno, to je nemoguće, svi znaju da ljudi ne mogu da urade tako nešto. Izbezumljen od straha je gledao kroz vrata iza kojih je bila voda kao da pogledom traži gde je rupa kroz koju voda ulazi u podmornicu. Naravno, i to je nemoguće, svi znaju da ljudi ne mogu da vide kroz metal. Odjednom je vilica počela da mu se trese kao da mu je hladno a istovremeno se znojio kao da ga neko peče živog.
-Bbb, bbb, b...
-Kapetane, izgleda da su pumpe proradile, nivo vode se smanjuje.
-Vas trojica, pripremite se da dovedete ostatak posade u ovaj deo kad se hodnik osuši.
-Bbb... dbd...
Ljudi koji su izašli u hodnik su bili zaprepašćeni, sve je bilo potpuno suvo kao da voda nikad nije ni ušla u podmornicu. Da su mogli da pogledaju od spolja videli bi ogromnu rupu na spoljnom zidu i videli bi da je jedina stvar koja sprečava more da udje unutra nešto šta je izgledalo kao specijalni efekti iz filmova sa početka osamdesetih.
Zamišljanje integrisanog kola i par otpornika može da prodje bez mnogo posledica po onog ko ih zamišlja ali izbacivanje nekoliko stotina tona vode i zadržavanje sve te vode van podmornice može da bude previše. Ponovo mu se činilo da će glava da mu eksplodira, sve oko njega je dobilo neku čudnu crvenkastu boju i sve ivice su izgledale mutno i zaobljeno, ostatak posade je sada ličio na senke koje su se kretale na način koji ga je mnogo nervirao. Iščupao je cev iz zida i prestao da misli na sve osim na to kako da ih natera da prestanu da se kreću.
Нема коментара:
Постави коментар