Baksuz

Baksuza su zvali Baksuz zato što je bio toliki baksuz da se veliko slovo jednog dana samo od sebe pojavilo u reči kojom su ga najčešće opisivali. On je bio jedan od onih ljudi čiji život podseća na zbirku najneverovatnijih delovanja Marfijevih zakona, novčić u njegovoj ruci je padao na pogrešnu stranu, prvaci sveta su gubili sa 3:0 kad se kladio na njih, uvek je izvlačio najkraću slamku kad je trebalo da se uradi nešto šta niko neće. U stvari, samo jednom nije izvukao najkraću slamku. Ono šta nisam pomenuo je da se Baksuz bavio zanatom koji neki nazivaju borbom za slobodu a neki terorizmom. Jedan član iz njegove grupe je imao čast da bombom raznese putnički avion za vreme medjunarodnog leta a pošto se nisu baš otimali ko će na putovanje bez povratne karte rešili su da izvlače slamku. Baksuz je izvukao najdužu. Najkraću je izvukla njegova sveže venčana žena.

 *****

Odlazak na putovanje ume da izazove nepotrebnu nervozu čak i kad medju spakovanim stvarima nije bomba koja može da sruši manju zgradu. Baksuz je bio natovaren gomilom torbi i čudio se kako ga policija već nije zaustavila i pretresla, zaustavljali su ga uvek kad je kod sebe imao nešto nelegalno ili prelazio ulicu na crveno u četri ujutru. Danas, kad učestvuje u obaranju aviona u kom će da pogine njegova žena i kad bi bio presrećan ako ga pretresu nisu ga ni primećivali. Stigli su do trake za ubacivanje prtljaga. Oboje su bili toliko nervozni i uplašeni da su jedva stajali na nogama.

-Daj mi torbu.

-Ne tu.

-Pridrži ovu.

-Lakše malo, unutra su mi naočare.

Navika je šašava stvar, čak i kad ideš da razneseš sebe i avion pun ljudi paziš da ne slomiš parče stakla koje uskoro nikom neće moći da pomogne. Nasmejali su se i odmakli se od torbi ne gledajući ih, kao da su uklete. Nisu znali šta da kažu jedno drugom, u situaciji u kojoj su se nalazili reči bi zvučale mnogo gore nego tišina. Posle poziva sa razglasa su se pogledali poslednji put i razišli se bez pozdrava. Ima li smisla poželeti srećan put onome ko ide da umre?

Baksuz je stajao ispred aerodroma kao zombi koji ne primećuje da u ustima ima cigaru čiji je filter izgoreo do pola. Znao je kako bi trebalo da se oseća ali ga je neizdrživa kombinacija stresa i razmišljanja šta može da uradi a da time ne dovede u još goru situaciju sebe i ženu toliko uništila da više ništa nije osećao. Najgore od svega mu je bilo što je bomba bila podešena da se aktivira tačno u pet popodne i što su svi usaglasili satove sa njom da bi znali kad da počnu slavlje. Rešio je da uradi jedinu razumnu stvar koju čovek u njegovom položaju može da uradi, da se napije.

Loša sreća koja ga je pratila celog života ni danas nije odustajala. Ušao je u supermarket koji je baš tad imao ogromno sniženje i u koji je nagrnulo pola grada tako da je skoro sat vremena proveo držeći jednu flašu pića dok je čekao u redu sa ljudima koji su ispred sebe gurali pretovarena kolica. Više nije mogao da gleda na sat, nekoliko puta mu je palo na pamet da ga baci ili zaustavi samo da ne bi znao kad će bomba da donese večnu slavu borcima za slobodu. Borcima za slobodu? Pravi borci obično ne dočekaju slobodu, bomba će doneti slavu onima koji i ne znaju kako izgleda prava borba nego se jednostavno desilo da su u pravom trenutku stajali ispred dovoljno velike gomile ljudi. Činilo mu se da mu kaiš gori oko ruke ali ipak nije spuštao pogled, nek pukne kad pukne. Posle malo kraće večnosti je ipak stigao do kase, automat za čitanje cena je zapištao, Baksuz je izvadio novčanik i prodavačica ga je pitala da li želi kesu ili će da stavi flašu u ranac. Taman kad je hteo da odgovori da nema ranac pogledao je svoje levo rame i video kaiš jeftinog ranca. Vreme je stalo u njegovm svetu. U onom svetu u kom su bili svi ostali, uključujući i bombu, vreme je radilo odlično.

-Taj ranac... trebalo je da bude u avionu...

Dok je zbunjeno buljio u kaiš na svom ramenu polako je podigao ruku taman da vidi kako se sekundara pomera po poslednji put.

Štrajk, štrajk!

Podjem jutros na protesno okupljanje i poginem na raskrsnici. Elektrodistribucija je zbog štrajka upozorenja ugasila struju na sat vremena pa semafori nisu radili, krenem preko pešačkog i pregazi me vozilo Hitne pomoći. Pošto su i lekari počeli da štrajkuju sad rade samo sa hitnim slučajevima, kako sam poginuo na licu mesta shvatili su da neću daleko i da nisam hitan slučaj pa me ostaviše k'o pseto, nije im bio prvi ni poslednji put. Stojim tako i posmatram sebe kako ležim na asfaltu sa sveže tetoviranim Tigar Wintera tribalima po celoj dužini kad prodjoše dva pandura, pošto oni već duže vreme štrajkuju nije me začudilo kad su me preskočili i otišli dalje.

 -Dobro bre, radi li neka javna služba u ovoj državi? - dreknem od muke onako za sebe pošto me niko ne čuje.

-Ja radim. Ja uvek radim. - reče Smrt i pogleda me kao obućar cepanu cokulu minut pred kraj radnog vremena - Moraćemo da idemo peške, društvo za zaštitu životinja mi je jutros oduzelo konja, samo požuri, idem da te ostavim pa da pokrenem štrajk gladju dok mi ne vrate konja.

Ostavi me Smrt kod Svetog Petra, ja pokucam, udjem u kancelariju, Pera se zavalio u fotelju, ispred njega zgužvani listići iz kladionice, namrgodio se, nešto mi se čini da je nekim igračima čije je familije pominjao bolje da mu ne dolaze na oči jer svašta može da bude.

-Dobar dan - počnem ja a on će meni:

-Izadji napolje, ne radimo.

-Kako ne radite?

-Tako, ne radimo, generalni štrajk, il' izadji napolje il' sedi tu dok ne crkneš, ja ne planiram da radim sa klijentima dok mi ovi iz Uprave ne ispune štrajkačke zahteve.

-Ovaj... ja sam već crk'o, jutros, zato sam ovde, treba da se javim...

-Idi bre do Djavola, mani me se. Ne radim. Znaš li šta je štrajk? Marš napolje.

Odem i do Djavola, i tamo haos, čuli da ovi u raju štrajkuju, ne znaju zašto se štrajkuje al' su čuli da kad štrajkuješ ne treba da radiš ništa a posle će da ti povećaju platu samo da bi izbegli narodne igre kao što je "jurenje s motku" i "beganje preko tarabu". Naravno, ako si budala obećaju ti akcije od propale firme pa se smiriš a onda te zajašu još gore, zato se valjda zove i pakao. Da ne dužim mnogo, nekako stignem do Djavola, raspravljasmo se dobrih deset minuta dok sam mu objasnio kako sam stigao do njega.

-Dobro - kaže Djavo - takvih k'o što si ti ovde imam koliko hoćeš, dušu mi pojedoste, vazda pravite neke gluposti. Sad ćemo ja i ti malo da zajebemo i žive a i ove odozgo što su te meni poslali, lepo ću da te vratim na zemlju pa oni nek lupaju glavu šta će sa tobom.

I tako, eto mene opet ovde, da nekom ispričam gde sam bio i šta mi se dešavalo rekli bi da lažem.

Sistem za hardversko izračunavanje

Poslednjih nekoliko dana vazda krkam masno, sav pošten narod od takve ishrane nabije pritisak u trista sa dvesta, holesterol u dvocifreno a kilažu u trocifreno. Mene to ne kači ali zato dobijam malo ludje ideje nego obično, još kad se u zapršku doda ispitni rok i ruski pank-rok posledice ne mogu da izostanu.

Shvatio sam da sam dobru većinu ispita pao zato što sam dunster za matematiku, nije da ne kapiram, više mi nekako beže sitnice i ne mogu da usmerim pažnju na brojke, operacije, dlake na papiru i ostalo šta od zajebancije zvane Elektronski fakultet pravi obrazovnu ustanovu čija se diploma ne dobija tek tako. Digitron može da mi pomogne delimično ali ni on nije svemoćan jer se dešava da bez mnogo razmišljanja u brzini zveknem puta umesto plusa ili mi promakne neki minus, za pravu i potpunu eliminaciju glupih grešaka i za usmeravanje pažnje na zadatak postoji samo jedno rešenje: sistem za hardversko izračunavanje. Ovaj sistem je za razliku od elektronskih računaljki upotrebljiv i bez baterija, vodootporan je, tačan i što je najbitnije dovoljno je spor da ne može da se napravi greška zbog prebrzog rada.

Sistem za harversko izračunavanje (u daljem tekstu SZHI) se sastoji od proizvoljne količine zrna kukuruza podeljene u dve grupe, žuti kukuruz za realne brojeve i beli za imaginarne. Ako je nekom baš merak može da koristi beli za realne a žuti za imaginarne ali ne garantujem za tačnost izračunavanja. Brojna vrednost neke veličine se predstavlja brojem zrna na gomili, sabiranje i oduzimanje su lagani, 3+j2 zrna na jednoj gomili, na drugoj 5+j3, skupiš, prebrojiš i kraj. Množenje i deljenje nekako i mogu da se reše sa realnim brojevima, za množenje sa j treba da se ponese flomaster. Za dizanje na kvadrat se pravi kvadrat sa stranicom dugačkom kao vrednost broja koji se kvadrira, za sve ostale stepene ide množenje, i tu nastaju komplikacije kod imaginarnih brojeva ali ništa šta ne može da se reši flomasterom. Razlomljene vrednosti brojeva mogu da se modeliraju sečenjem zrna a brojevi mnogo manji od 1 kukuruznim brašnom. Postoji i funkcija za generisanje slučajnog broja u odredjenom opsegu, radi tako što iz džaka zahvatiš nešto kukuruza pa prebrojiš. Zrna kukuruza nisam izabrao slučajno, prvi razlog je što za razliku od ostalog zrnevlja nisu okrugla pa neće da beže sa kosih stolova u amfiteatru a drugi je razlog to što je kukuruz eco friendly materijal što znači da kad padneš ispit možeš da ga posadiš i baciš se na kopanje jer za u školu nisi.

Sve je to u cilju uvežbavanja

Sunce me probudilo, a u glavi ludilo, koji li mi je djavo bio da počinjem da pišem izveštaje u dvanaest noću. Za ovih 7-8 godina preživljavanja električarske škole sam ispisao dovoljno izveštaja da dve ciganske prodice mogu da žive celu godinu ako bi prodale na reciklažu sve papire koje sam utrošio. Samo od milimetarskog papira bi bila dovoljno velika zarada da kupe konjče i zapregu. Ostaje samo pitanje čemu sve to? Na lab vežbe dolaze dve vrste ljudi, oni koji su ko zna koliko puta premeravali karakteristike svakakvih skalamerija pa su im zbog toga vežbe krajnje dosadne i oni koji nemaju pojma o elektronici pa su im vežbe neshvatljive i dosadne. U svakom slučaju jedino veće gubljenje vremena od lab vežbi je pisanje izveštaja sa njih. Jedina dobra stvar u vezi lab vežbi je to što studentima razvijaju maštu koja je pored lenjosti glavna stvar koja omogućuje da postanu inženjeri jer nije dovoljno da te mrzi da kopaš jendek, treba i da zamisliš mašinu koja će da kopa umesto tebe.

Mašta je nešto šta traži stalno vežbanje da bi u najšašavijim okolnostima radila kako treba, što su gori uslovi za rad to su veće šanse da se izmisli nešto novo jer od stalnog teranja mozga da nadje zamenu za nešto čega trenutno nema čovek počinje da vidi alate i delove u svakakvom djubretu. Domaćim inženjerima u tome pomaže činjenica da se školuju u ustanovama koje nemaju para ni za struju i koje su poslednju opremu za laboratorije kupile dok je još važio Avramov dinar. Takvo školovanje čini čuda sa mentalnim sposobnostima onog ko do kraja sačuva zdrav razum.

***

Laboratorijske vežbe, pred studentima stoji gomila elektronike i instrumenata, skoro sve je povezano ali jedna komponenta fali.

-Ovde treba da se poveže Eludijum 36, eksplozivni svemirski modulator ali ga je neki zec ukrao još dok sam ja bio student i nikako da nam odobre sredstva da kupimo nov, zamislite da je povezan- počeo je asistent sa uputstvima za lab vežbu.

Nekom ko nije upućen bi ovakva rečenica zvučala smešno ili čak glupo jer nema smisla govoriti studentima da rade lab vežbu sa zamišljenim uredjajem. Čoveku koji može da stvori mašinu koja još ne postoji nije ni najmanji problem da zamisli nešto šta je već izmišljeno. Zamišljanje je vrlo moćna stvar, u početku sve liči na ono Nušićevo "zamislite ladju koja se ne vidi" ali vremenom sposobnost zamišljanja postaje, pa, prilično nezamisliva nekom ko je nije isprobao.

Studenti su pogledali prema stolu i obrisi svemirskog modulatora su se pojavili na maketi. Jedan od studenata je skoro neprimetno pocrveneo.

-Odlično - nastavio je asistent - sad zamislite da je ovaj generator ispravan i da na njemu možemo da dobijemo 12V.

Kazaljka voltmetra je počela da se pomera. Sad su studenti već dobro pocrveneli od napora i na osciloskopu se pojavio neki zbrkan signal.

-Kolege, zamislite malo veću ulaznu otpornost, ovo bi trebalo da bude sinusoida.

Uprkos svim poznatim zakonima koji drže svet da se ne raspadne zamišljeni uredjaj je funkcionisao bez problema. Ako ne računamo da je jedan od studenata naglo počeo da se znoji i pomera usne kao da hoće da kaže nešto niko nije pokazivao znake da mu ovaj eksperiment prestavlja napor.

-Bbb, bbb, b...

-Zapisali ste vrednosti? Odlično, sad zamislite da imamo smetnje od 50Hz zbog lošeg napajanja.

-Bbb... bbbbe...

U zgradi u kojoj su čak i liftovi razvili svest i ličnost nije ni malo čudno to što ljudi pokupe po koju natprirodnu sposobnost.

-Bbb...

Asistent je zavirio u budućnost. Nije mu se svidjalo ono šta je video.

-Bbb... bbb...

-Ne, ne opet. Bežite svi!

Potrčao je prema ormanu dok su studenti gledali čas njega čas svog kolegu koji je krvavih očiju i izbezumljenog pogleda pokušavao da kaže nešto.

-Bbbb... BERSERK!

Sto ispred studenata je poleteo u vazduh i zabio se u plafon do pola nogara. Asistent je već otvorio orman i izvadio kandilo, epitrahilj i kalašnjikov. Dok je uspeo da upali kandilo mahniti student je već nabio glavu svog kolege u osciloskop ili možda nabio osciloskop u glavu studenta, više nije bilo bitno jer su osciloskop i glava bili izmešani do neprepoznatljivosti. Kroz reči molitve je obasipao svoju metu osveštanim metkovima ali je to izgleda nije zaustavljalo. Poludeli student je na smrt izujedao još dva čoveka i sad je pokušavao da glavom razlupa ono šta je do malopre bila maketa na kojoj su zamišljali svemirski modulator. Jedan od prepadnutih studenata je potrčao prema vratima ali je našao smrt u reci olova koja je letela kroz laboratoriju.

Nije ni malo lako zaustaviti nekog ko misli da je nepobediv pogotovo ako je sposoban da svoje misli materijalizuje. Dok je izlazio iz berserkerskog transa postao je svestan šta je uradio. Rešio je da ode negde daleko, što dalje, negde gde neće da koristi mozak i stvara neprilike sebi i drugima. Protrčao je kroz zid odvalivši radijator sa suprotne strane i nestao zauvek.

***

Ljudi sporo uče, zbog toga istorija voli da ih zeza i stalno im vraća iste situacije i probleme.

Nekoliko godina posle ove manje nesreće u laboratoriji jedna podmornica koja se zvala isto kao grad u Rusiji je počela da tone. Podmornice obično i treba da tonu ali je ova tonula na način koji nije obećavao da će nekad da izadje na površinu.

Kapetan podmornice je psovao mehaničara koji je votkom podmazao pumpe za izbacivanje vode i gledao isprepadanu posadu kako sedi zbijena u sada jedinom suvom delu podmornice.

-Kapetane, deo posade nam javlja radiom da su živi ali ne mogu da dodju jer su opkoljeni vodom, možemo li da uradimo nešto?

-Ne možemo, hodnik je potopljen, ako otvorimo vrata podavićemo se, ne možemo da zamislimo da nemamo rupu na podmornici i da šetamo naokolo, zar ne? - kapetan je pokušavao da bude duhovit kad je nervozan ali mu baš i nije polazilo za rukom.

Podmorničar koji nikad nije pričao o svojoj prošlosti je sedeo u uglu i toliko se čvrsto držao za metalnu cev koja je prolazila pored njega da je izgledalo kao da mu se prsti zabijaju u čelik. Naravno, to je nemoguće, svi znaju da ljudi ne mogu da urade tako nešto. Izbezumljen od straha je gledao kroz vrata iza kojih je bila voda kao da pogledom traži gde je rupa kroz koju voda ulazi u podmornicu. Naravno, i to je nemoguće, svi znaju da ljudi ne mogu da vide kroz metal. Odjednom je vilica počela da mu se trese kao da mu je hladno a istovremeno se znojio kao da ga neko peče živog.

-Bbb, bbb, b...

-Kapetane, izgleda da su pumpe proradile, nivo vode se smanjuje.

-Vas trojica, pripremite se da dovedete ostatak posade u ovaj deo kad se hodnik osuši.

-Bbb... dbd...

Ljudi koji su izašli u hodnik su bili zaprepašćeni, sve je bilo potpuno suvo kao da voda nikad nije ni ušla u podmornicu. Da su mogli da pogledaju od spolja videli bi ogromnu rupu na spoljnom zidu i videli bi da je jedina stvar koja sprečava more da udje unutra nešto šta je izgledalo kao specijalni efekti iz filmova sa početka osamdesetih.

Zamišljanje integrisanog kola i par otpornika može da prodje bez mnogo posledica po onog ko ih zamišlja ali izbacivanje nekoliko stotina tona vode i zadržavanje sve te vode van podmornice može da bude previše. Ponovo mu se činilo da će glava da mu eksplodira, sve oko njega je dobilo neku čudnu crvenkastu boju i sve ivice su izgledale mutno i zaobljeno, ostatak posade je sada ličio na senke koje su se kretale na način koji ga je mnogo nervirao. Iščupao je cev iz zida i prestao da misli na sve osim na to kako da ih natera da prestanu da se kreću.

Muzičari s onoga sveta

Onaj svet za muzičare, nekom raj nekom pakao. Jutro posle Diove svirke za dobrodošlicu sede i žale se na loše ozvučenje.

-Nikako da umre neki dobar tonac, ovaj je mnogo pojačao basove.

-Ćuti, sad je još i dobro, kad je umro Rej Čarls zvuk je bio tako loše podešen da sam se u grobu okrenuo.

Pojavi se i treći.

-Hoćemo li da popijemo nešto da se malo povadimo?

-Ima li kafe?

-Ima.

-Jel Frankova?

-Zapa, ne zajebavaj, od kad sam umro pojedoste mi dušu zato što me ljudi pamte kao kafedžiju iz serije a ne kao muzičara.

-Mora malo, nov si ovde, onog plavog klinca što je umro devedeset četvrte su zajebavali tri-četri godine. Na kraju je od muke počeo da se drogira i svirnuo se u glavu. Eno ga još uvek šeta sa rupom na sred čela i nervira se kad mu neko zapeva "Shotgun Blues".

-Roni, hoćeš li i ti kafu?

Bradonja sa poluzatvorenim očima izvadi pljosku iz sakoa i poče da peva "Rare old mountain dew" što je prilično jasno govorilo o njegovom shvatanju poslovice "klin se klinom izbija".

Nešto kasnije dok je Zapa pokušavao da im zgadi zagrobni život pričama o tome da se svaki njihov pogled upućen ženskim stanovnicima onoga sveta graniči sa nekrofilijom pojavila se gomila balkanskih muzičara u sportskoj i vojnoj opremi.

-Ajde Čobi, ustaj, vreme je za trening! Da li si video Tomu negde, nema ga od sinoč?

-Toma je zauzet, doćiće za koji dan, Upravnik ga je zvao da se hitno pojavi kod njega, zaljubio se u neku novinarku koja ga ne zarezuje ni dva posto pa sad ne zna šta će. Kaže da ga Toma jedini razume.

-Au, ne valja to, sad će ovi na zemlji da izginu od kiše i gromova.

Roni Dru i Zapa su sedeli i posmatrali kako Čobi smešno trčkara za ostalima pokušavajući da pobedi kilažu i gravitaciju.

-Haha, vidi ga, ovakav je bio i onaj tvoj zemljak Pavaroti kad je počeo da se loži na zdrav život.

-Ovi ne trče zbog zdravlja, ono im ovde nije potrebno. Spremaju se za borbu, i to krvavu.

-Ludi Srbi... Ili Jugosloveni, Hrvati, šta li su već?

-Ne znaju ni oni, onaj što klinke seku vene za njim je Makedonac, tu je i jedan što je menjao veru i državljanstvo dva puta, sam crni djavo ih je spojio. Dok su bili živi ratovali su medjusobno a ovde su se združili i svakodnevno zajedno vežbaju da bi bolje isprebijali nekog Gorana Bregovića, čekaju ga već duže vreme da umre, skupili su se svi sa Balkana, čak je deda Fića hteo da vežba ali nije uspeo da prodje regrutaciju zbog problema sa očima.

-Ko je pa taj?

-E, taj je opasan, znaš one paljevinske metalce što pevaju o krvi, bitkama, pominju mačeve, pozivaju u junačke borbe do poslednjeg i tako te stvari?

-Znam - reče Roni Dru kao da odgovara na pitanje seća li se one zgažene mačke kojoj su ispala creva kroz uši.

-Vidiš, oni u bendu imaju dve gitare, bas, gomilu bubnjeva, pevača, ponekad i klavijature, na bini imaju vatromete, ogromno osvetljenje, pun kamion zvučnika i opet ih niko ne shvata ozbiljno. Deda Fića je uz instrument koji liči na violinu sa jednom žicom pevao pesme posle kojih su obični seljaci uzimali mačeve i puške i pravili lom. Treba da vidiš face metalcima kad matori zapeva o crnim gavranima krvavih krila i kljunova kako ženi turskog kapetana poručuju da on nit ide niti će joj doći.

-Nisam znao za njega, idem da ga potražim da zajedno otpevamo "Foggy dew", sigurno će da zvuči dobro.